Ako smo prirodno shvatili zbog čega „klečanje na kukuruzu“ više nije adekvatna kazna, ne znam zbog čega još ne shvatamo da učenje i vežbanje na zastarelim učilima više ne daje iste rezultate? Uzgred, nivo maltretiranja zastarelim je isti – samo su posledice za um trajnije.
Pravopis jeste vezan za pisanje. Učenje pravopisa i još više vežbanje pravopisa ne mora da bude!
Evo, primiče se septembar i nova školska godina. I uz sve „novine“ opet će se u našim domovima pokrenuti razgovori koje pamtim još od mojih roditelja kada sam ja kretao u školu koja se još uvek zvala Maršal Tito.
Neki su kupili sve udžbenike koje im je razredni starešina sugerisao u ime svojih kolega…
Pogledaj koliko su im napunili torbu! Pa koje dete to može da nosi – iskriviće im se kičma!
Neki su mudro zanemarili neke očigledne „zamke“:
Radna sveska iz gramatike? Šta će im to? Evo, ovo starije prošle godine 3 strane nije popunilo u njoj. Samo da uzmu pare…
Budite uvereni, i pored dobronamerne želje da se podeli što više besplatnih udžbenika i pored pozajmica od starije dece i kupovine polovnih, mnoga deca u škole će poći samo sa osnovnim: čitanka, jedna sveska i kraj!
S druge strane su nastavnici. Oni su jednog dana stvarno seli i većali koje udžbenike da izaberu. Verujte im, te vežbanke nisu tu stavili slučajno: neki su imali nameru da deca imaju udžbenik u kome će sama ili uz pomoć roditelja vežbati kod kuće. Praksa pokazuje da, zaista, to nije štivo za čas. Zbog čega?
Zato što decu treba: razumeti, inspirisati, pokrenuti, otkriti njihove talente, aktivirati ih, pomoći im da se iskažu i izraze, omogućiti im da budu različiti, treba poštovani njihov svojstveni karakter i pravo na slobodno mišljenje, valjalo bi pri tom malo ih i zabaviti (makar da se odlepe od mobilnih telefona i slušaju vas) i uz to naučiti ih makar onome što predviđaju plan i program. To nije ni malo laka stvar, ali nije ni nedostižna: većina će to postići tako što će podstaći interakciju, diskusiju, razmišljanje.
Veliko je pitanje da li je tako nešto moguće u nastavi pravopisa. Nastavnici onda biraju borbu u kojoj će se potruditi i tako za pravopis ostaje vremena tek kad je kasno: u pripremi za pismeni zadatak i tokom ispravka istog.
Glavne „kletve“ za one koji su prespavali časove srpskog: 1. Ne načitan i 2. Nepismen… Zapravo od skoro u Srbiji sve više samo ovo poslednje (nažalost).
Manjak u listi pročitanih knjiga je lakše sakriti, dok se nepismenost vidi i pre intervjua za posao, o čemu smo već pisali. Problem je još i u tome što nešto što smo tako rano usadili sebi kao teško, nemoguće ili (najgore) nevažno, kasnije zaista teško možemo savladati. Koliko je to teško valjda znaju svi oni koji su počeli da trče sa 30+ godina, a da u životu nikada ni za loptom nisu pojurili.
Meni samo nije jasno, ako smo im dali nove klupe, bele table, projektor umesto table gde je bilo para, čak sklonili taj zloglasni kukuruz iz ćoška i poravnali magareću sa svim ostalim klupama, ako smo sve to već prešli, zbog čega im ne damo ono što moraju da nauče na medijumu na kome ne moramo da ih molimo da ga uopšte pogledaju?
Neki roditelj starog kova bi sada rekao:
Sve sam mu/joj dao, samo treba da uči, a on/ona samo bulji u taj Fejsbuk – šta ja više treba da mu/joj dam? Nemam pare za te novotarije!
Bez brige, tata, mama, ne tražimo ni dinar. Kažite svom detetu da od septembra krećemo u finale Superste konkursa i da ćete im dati super, kul, zanimljivu igricu koju će imati svi njihovi drugari i uz koju će na odmorima, u autobusu ili dok im je dosadno, sami naučiti sve što im treba da bi pisali pravilno.
Onda samo, zajedno sa svojom decom, idite na Fejsbuk (hajde, znamo da i vi imate nalog), pratite nas na Twitter-u i podržite nas svojim glasom na zvaničnom glasanju na sajtu konkursa. Pomozite nam da deca u školu krenu sa jednom knjigom i jednom aplikacijom – videćete da će se vratiti sa više znanja.
*tekst je originalno objavljen na NiNet blogu